-Pi­še: Mi­lan Mi­šić

Do­ga­đaj da­na, ne­dje­lje, mje­se­ca, a mo­žda i go­di­ne, da­nas je u Fran­cu­skoj, gdje se odr­ža­va­ju pred­sjed­nič­ki iz­bo­ri. Ili, bo­lje re­ći, kva­li­fi­ka­ci­je za pred­sjed­nič­ke iz­bo­re. Ne oče­ku­je se, na­i­me, da bi­lo ko­ji od 11 kan­di­da­ta (ko­li­ko ih je bi­lo i pri­je tri ne­dje­lje u Sr­bi­ji) osvo­ji nat­po­lo­vič­nu ve­ći­nu gla­so­va: ko će bi­ti no­vi pred­sjed­nik Fran­cu­ske, umje­sto ne­po­pu­lar­nog i, ka­ko se po­ka­za­lo, ne mno­go spo­sob­nog, so­ci­ja­li­ste Fran­soa Olan­da, od­lu­či­va­će se u dru­gom kru­gu, 7. ma­ja.
Da­na­šnji iz­bo­ri fran­cu­ske ,,pred­sjed­nič­ke de­mo­kra­ti­je” su u cen­tru kon­ti­nen­tal­ne, pa i glo­bal­ne pa­žnje, pri­je sve­ga zbog ne­do­u­mi­ce da li će se i ta­mo do­go­di­ti ,,po­pu­li­stič­ki cu­na­mi” ko­ji je la­ni do­nio po­li­tič­ke šo­ko­ve u Ve­li­koj Bri­ta­ni­ji (”breg­zit”) i Ame­ri­ci (po­bje­da Do­nal­da Tram­pa). Od­no­sno da li će Fran­cu­zi ,,iz pr­vog cu­ga” do­bi­ti pr­vu pred­sjed­ni­cu, u li­ku Ma­ri Le Pen, li­der­ke eks­trem­no de­sni­čar­skog Na­ci­o­nal­nog fron­ta, či­je je po­pu­lar­nost po­sled­njih go­di­na u po­ra­stu.
Iako je do­sad re­kor­dan broj gla­sa­ča an­ke­ta­ri­ma jav­nog mnje­nja i u sa­moj za­vr­šni­ci kam­pa­nje iz­ja­vlji­vao da još ni­su si­gur­ni za ko­ga će gla­sa­ti, či­ni se da naj­vi­še iz­gle­da za dru­gi krug ima­ju če­ti­ri kan­di­da­ta. Po­red Ma­ri Le Pen, tu su još i Ema­nu­el Ma­kron, mlad (39) i zgo­dan, opi­si­van kao ,,cen­tri­sta’’, što zna­či da je isto­vre­me­no i umje­re­ni lje­vi­čar i umje­re­ni kon­zer­va­ti­vac, za­tim Fran­soa Fi­jon (62), biv­ši pre­mi­jer ko­ji je pod is­tra­gom zbog na­vod­nih mal­ver­za­ci­ja sa dr­žav­nim pa­ra­ma, kao i Žan Lik Me­lan­šon, sa imi­džem biv­šeg troc­ki­ste i u skla­du s tim, eks­trem­nog lje­vi­ča­ra, či­ji je rej­ting ta­ko­đe u uspo­nu.
Sce­na­rio ko­ji je u op­ti­ca­ju je da će Le Pen osvo­ji­ti naj­vi­še gla­so­va, ali da ne­će pre­ba­ci­ti 50 od­sto, te da će joj u dru­gom kru­gu na meg­dan iza­ći Ma­kron – i po­bi­je­di­ti je. Da­kle, ne­ka vr­sta re­pri­ze iz­bo­ra iz 2002, u ko­ji­ma su, u bor­bi čak 16 kan­di­da­ta, u dru­gi krug ušli Žak Ši­rak i (neo­če­ki­va­no) Žan-Ma­ri Le Pen (ko­ji je li­der­stvo Na­ci­o­nal­nog fron­ta ćer­ki pre­dao 2011.). Ši­rak je u pr­vom kru­gu osvo­jio 19,88 od­sto gla­so­va, a Le Pen 16,86 od­sto, ali su se Fran­cu­zi, po­tom, sa ta­da po­pu­lar­nim obra­zlo­že­njem ,,bo­lje lo­pov ne­go fa­ši­sta”, u po­nov­nom iz­la­sku na bi­ra­li­šta ma­sov­no okre­nu­li Ši­ra­ku, dav­ši mu 82,21 od­sto.
Da­nas je, me­đu­tim, mno­go to­ga dru­ga­či­je, ne sa­mo kad je ri­ječ o kan­di­da­ti­ma, ne­go i o Fran­cu­skoj, Evro­pi, pa i svi­je­tu. Iz­bo­ri se odr­ža­va­ju u okol­no­sti­ma op­šteg pe­si­mi­zma: ne­dav­na is­tra­ži­va­nja po­ka­zu­ju da 65 od­sto Evro­plja­na i Ame­ri­ka­na­ca mi­sli da se pri­li­ke u svi­je­tu po­gor­ša­va­ju i da će do­la­ze­će ge­ne­ra­ci­je ži­vje­ti lo­ši­je od sa­da­šnje.
Ne­ma vi­še ta­ko­zva­nog ,,li­be­ral­nog kon­sen­zu­sa”: vje­ra u slo­bod­no tr­ži­šte i slo­bod­nu tr­go­vi­nu pre­sta­la je da bu­de ide­o­lo­gi­ja za­pad­ne sred­nje kla­se, ko­ja se uglav­nom sma­tra žr­tvom glo­ba­li­za­ci­je. Fran­cu­ska se još ni­je opo­ra­vi­la od eko­nom­skog po­tre­sa s kra­ja pro­šle de­ce­ni­je: eko­nom­ski rast je pro­šle go­di­ne je­dva do­ba­cio do je­dan od­sto, sto­pa ne­za­po­sle­no­sti me­đu mla­di­ma je 25 od­sto (pa valj­da zbog to­ga go­to­vo sva­ki dru­gi mla­di Fran­cuz po­dr­ža­va kan­di­da­ta ko­ji je pro­tiv esta­bli­šmen­ta, da­kle Ma­ri­nu Le Pen).
Fran­cu­ska re­al­nost je i po­rast na­ci­o­na­li­zma i kse­no­fo­bi­je. ”Mul­ti­kul­tu­ra­li­zam” ni­je uspio: i u Fran­cu­skoj, kao i dru­gdje u EU, mno­gi mu­sli­ma­ni ko­ji su po­sta­li dr­ža­vlja­ni ne pri­hva­ta­ju se­ku­la­ri­zam i za­pad­ne vri­jed­no­sti.
Sve ovo po­ve­ća­va šan­se tem­pe­ra­ment­ne li­der­ke Na­ci­o­nal­nog fron­ta, ko­ja je na­ja­vi­la da bi kao pred­sjed­ni­ca od­mah ras­pi­sa­la re­fe­ren­dum o (ne)ostan­ku Fran­cu­ske u EU (”Ne bo­jim se na­ro­da”, ka­že tim po­vo­dom). ”Freg­zit” bi obe­smi­slio EU ka­kvu zna­mo i vje­ro­vat­no ozna­čio po­če­tak nje­nog ubr­za­nog ras­pa­da – Uni­ja je, uosta­lom, ute­me­lje­na na oso­vi­ni Fran­cu­ska – Nje­mač­ka, i bez jed­nog od tih stu­bo­va gra­đe­vi­na evrop­skih in­te­gra­ci­ja bi se uru­ši­la.
Šta bi, za­tim, za Fran­cu­sku, kao nu­kle­ar­nu si­lu i čla­ni­cu Sa­vje­ta bez­bjed­no­sti zna­či­lo da joj na če­lo do­đe po­li­ti­čar­ka či­ji su ne­ki od bli­skih sa­rad­ni­ka sim­pa­ti­ze­ri na­ci­zma i no­stal­gič­ni za Hi­tle­rom, ni­je te­ško za­mi­sli­ti. Za­bri­nja­va ta­ko­đe i nje­na bli­skost sa ru­skim pred­sjed­ni­kom Pu­ti­nom (u mar­tu je pu­to­va­la u Mo­skvu da ga po­sje­ti). S tim u ve­zi, za­pad­ni me­di­ji uka­zu­ju da ru­ska ,,me­ka si­la”, me­di­ji kao što su TV mre­ža RT i por­tal ”Sput­njik” na me­ti ima­ju nje­nog glav­nog ri­va­la, Ema­nu­e­la Ma­kro­na.
Naj­po­želj­ni­jim sce­na­ri­jom sma­tra se po­bje­da upra­vo ovog cen­tri­ste, u či­jem pro­gra­mu ima do­volj­no ,,li­je­vih” ide­ja da bu­de pri­hva­tljiv i tra­di­ci­o­nal­nim gla­sa­či­ma so­ci­ja­li­sta – za­la­že se za jav­no in­ve­sti­ra­nje u in­fra­struk­tu­ru, dr­žav­ne pro­gra­me za pre­kva­li­fi­ka­ci­ju rad­ni­ka či­ja je za­ni­ma­nja pre­ga­zi­la teh­no­lo­gi­ja, pro­ši­re­nje pro­gra­ma zdrav­stve­ne za­šti­te – ali i ,,de­snih”, kao što je sma­nji­va­nje kor­po­ra­ tiv­nih po­re­za…
Is­hod iz­bo­ra za­vi­si i od to­ga da li će Fran­cu­zi gla­sa­ti ra­zu­mom ili emo­ci­ja­ma. I ko­li­ko će i na ra­zum i na emo­ci­je uti­ca­ti te­ro­ri­stič­ke di­ver­zi­je po­put one od pri­je dva da­na na Je­li­sej­skim po­lji­ma.
Fran­cu­ska je na ivi­ci, što ima i svo­jih pred­no­sti: kad se ta­mo do­spi­je, ne­ke stva­ri se bo­lje vi­de.
(Autor je biv­ši glav­ni i
od­go­vor­ni ured­nik ,, Po­li­ti­ke’’)